Полазак детета у вртић или јасле представља углавном први излазак из породичне средине, тј. пво одвајање детета од родитеља на дуже време. Истовремено, за дете то може представљати и први сусрет са већим бројем непознатих особа, како са децом тако и са одраслима. Често је ово трауматична ситуација колико за дете, толико и за родитеље, јер је испуњена страхом од одвајања и напорима да се дете прилагоди новонасталој ситуацији.

Полазак детета у вртић или јасле представља углавном први излазак из породичне средине, тј. пво одвајање детета од родитеља на дуже време. Истовремено, за дете то може представљати и први сусрет са већим бројем непознатих особа, како са децом тако и са одраслима. Често је ово трауматична ситуација колико за дете, толико и за родитеље, јер је испуњена страхом од одвајања и напорима да се дете прилагоди новонасталој ситуацији.

Доласком детета у васпитну групу мења се његов дотадашњи начин живљења, углавном мимо његове воље. Ма како била изражена потреба за друштвом вршњака, дете у суштини нема потребу да сигурност породичног окружења мења за нешто ново и непознато. Зато највећи број деце реагује плачем или на неки други начин протестује и изражава своју тугу због раздвајања. Њима је тешко да схвате да је вртић/јасле добро и безбедно место као и да ће се родитељи вратити кроз неко време. Страх од одвајања доминира, а осећање напуштености их преплављује. Манифестације могу бити веома бурне и дуготрајне.

За родитеље је важно да знају да је извесна доза страха од одвајања уобичајена јер је везаност за породицу на раном узрасту развојно условљена.

Много питања у овом периоду намеће се родитељима: зашто плаце, колико дуго плаце, да ли и друга деца плачу, колико обично траје адаптација, шта је може уцинити лакшом, да ли да покушају поново након извесног времена, да ли је “бака сервис” боље решење….

Процес адаптације је индивидуалан и условљен бројним чиниоцима. Ток прилагођавања зависи од дететових особина, од његовог узраста, здравственог стања, од породичне атмосфере у којој дете живи. У принципу лакше се прилагођавају деца која су јака и немају већих здравствених проблема, деца која живе у породичним заједницама, деца чији родитељи имају позитиван став према игри итд.

ОСНОВНИ ТИПОВИ АДАПТАЦИЈЕ

Три основна типа адаптације су: лака адаптација, адаптација средње тежине и тешка адаптација.

Лака адаптација представља нормалну реакцију на промену средине деце која су успоставила сигурну и стабилну емоционалну везу са родитељима. Код такве деце реакције и промене у понашању пролазе у року од 10-15 дана боравка у колективу, дете се брзо навикава на нову средину и радује се доласку у њу.

Адаптацију средње тежине имају деца чији се промене у понашању продужују и до месец дана од дана поласка у вртић/јасле, током којих дете упорно одбија долазак у колектив.

Тешка адаптација се обично врло ретко среће у пракси. Односи се на децу код која се могу срести упорне и дуготрајне реакције и поремећаји у понашању при доласку у колектив који трају и по неколико месеци. Код ове деце је присутно више неповољних чиниоца који продужавају период адаптације као што су честа изостајања из колектива услед болести или неког другог разлога, неповољни породични услови, негативан став родитеља према колективу и сл.

Треба напоменути да највећи број деце прође процес адаптације без већих проблема, а само мали број деце пролази тежи облик адаптације. Нека деца су склона реакцијама на физиолошком плану: одбијање хране, одбијање спавања, пад имунитета, честе прехладе и сл., а друга имају реакција у понашању – плач, агресивно понашање. Једна од могућих реакција која се среће у случајевима теже адаптације је такозвана регресија – код детета се појављују облици понашања карактеристицни за неку од претходних фаза у развоју. У понашању то је: сисање прста, мокрење у кревет, тепање, тражење дуде или пелена. Сва та понашања су уобичајена у периоду адаптације. Она ће постепено слабити и нестајати брзином којом се дете прилагођава новој средини и успоставља чврсте емоционалне односе са васпитачем и другом децом.

ШТА САВЕТОВАТИ РОДИТЕЉИМА

Ради брже адаптације, родитељима се може саветовати следеће:

да код куће говоре о вртићу и понекад до њега прошетају са дететом док су у дворишту друга деца;

да се предходно распитају о ритму живљења у вртићу и постепено са њима ускладе и кућни ритам (спавање, боравак на отвореном, оброке);

да планирају одсуство са посла док је дете у фази адаптације, због дететовог краћег боравка у вртићу;

да упознају васпитачице/медицинске сестре са особемостима и навикама свог детета;

да допусте детету да понесе своју омиљену играчку у вртић;

да покажу детету да га воле и када оно одбија останак у колективу;

да разговарају са дететом о другој деци, о играчкама, о васпитачицама, да му причају о садржајима које вртић пружа;

да растанке у вртићу учине кратким, јер дуги растанци говоре о њиховим страховима;

да не беже од детета већ да се увек поздраве и искрено кажу када це се вратити;

и наравно да увек одрже своју реч!

Уколико је родитељу претешко да се одвоји од детета, може се предложити да адаптацију *одради* неко од чланова породице који је близак детету.

ПРОЦЕС АДАПТАЦИЈЕ

Није реткост да се деца ступајући у колектив нађу у стању стреса. Они се често током адаптације:

узнемире при доласку у колектив

на разне начине протестују против новонасталих промена

одбијају храну (губе апетит)

сан им је поремећен

постају агресивни према другима и према себи

претерано се везују за присутну одраслу особу

повлаче се у себе

Када код детета приметите неко од ових понашања, не повлачите га због тога из вртића, већ покажете разумевање и потражите узроке. Узроци могу бити:

презаштићеност породице(због чега нема инцијативе у активностима с вршњацима)

аутократска стуктура породице(због чега је дете повучено и плашљиво)

недостатак искуства у социјалним контактима с вршњацима

негативан однос према дечијој игри у породици

тешкоце у адаптацији нпр, код деце која прелазе из једног вртица у други, из једног дела у други део града, итд

полазак у вртић на крају предшколског узраста

неразвијен осећај сопственог идентитета, итд…

Уколико су дечија социјална искуства, пре доласка у установу била богата и разноврсна, адаптација може бити знатно олакшана, исто као што неки непријатни доживљаји (нпр. боравак у болници без родитеља), могу да имају супротан учинак.

ПРВИ ДАНИ У ВРТИЋУ

Негодовање детета је очекивано и нормално.

Не одлазите без поздрава или у журби, али се и не задржавајте превише у вртићу.

Долазите у договорено време по малишана.

Дајте детету довољно времена да савлада свој бол због *одвајања*.

Проводите више времена са својим дететом код куће у активностима које му пријају.

Будите позитивно мотивисани, јер ако постоји ваш негативан став према вртићу, то се преноси и на дете

Ако не жели, не инсистирајте да вам прича о вртићу. Оно што вас интересује можете да сазнате кроз игру.

Уколико се, поред свих напора да разумете и подржите дете, његова патња не смањује, а то траје дуже од месец дана – не оклевајте, потражите помоц стручњака.